Бакар има добру топлотну проводљивост, а бакарни прибор је издржљив и леп. Међутим, они су такође тежи од посуђа направљених од других материјала, захтевају пажљиво чишћење како би се уклонила токсична једињења која рђају и нису погодна за киселу храну. Бакарна тепсија је обложена лимом како би се спречила промена боје или промена укуса хране. Лимена облога се мора редовно обнављати и спречити да се прегреје.
Гвожђе лакше рђа од (калајисаног) бакра. Кухињски прибор од ливеног гвожђа мање је подложан рђењу избегавањем абразивног рибања и продуженог намакања у води како би се створио слој зачина. За неке гвоздене кухињске посуде, вода је посебан проблем јер их је тешко адекватно осушити. Посебно је тешко сушити гвожђе за мућење јаја или хладњаке за сладолед, а ако се касније поквасе, накнадна рђа може да их огруби и потенцијално их потпуно зачепи. Приликом дуготрајног складиштења гвозденог прибора, ван Ренсселаер препоручује да их премажете несланом масноћом или парафином (пошто је со такође јонско једињење).
Гвоздено посуђе има мало проблема са високим температурама кувања, постаје глатко након дуже употребе, лако се чисти, издржљиво и релативно чврсто (тј. не ломи се тако лако као грнчарија) и добро се чува. Међутим, као што је горе поменуто, они су склонији рђи.
Као што се често дешава у кувању, земљани прибор за јело постаје ломљив када се подвргне брзим и великим температурним променама, а стакло земљаног посуђа често садржи олово, које је токсично. Због тога је у неким земљама употреба ове глазиране грнчарије законом забрањена за кување, па чак и за чување киселих намирница, истиче Томпсон. Ван Ренсселаер је 1919. године предложио да се тест на олово у грнчарији остави у посуди неколико минута, а затим посматра да ли је промијенило боју, што би указало на могуће присуство олова.
Поред проблема са термичким шоком, са емајлираним посуђем треба поступати са истом пажњом као и са стакленим посуђем јер је склоно разбијању. Али емајлирано посуђе је имун на киселу храну, издржљиво и лако се чисти. Међутим, не могу се користити са јаким базама.
Грнчарија, порцулан и земљано посуђе могу се користити за кување и јело, тако да вам штеде невоље чишћења два различита сета прибора. Они су издржљиви и (истакне ван Ренсселаер) „идеални за споро или равномерно загрејано кување, као што је споро печење“. Међутим, они су релативно неприкладни за кување користећи директну топлоту, као што је кување на пламену.
Пластика се лако може формирати обликовањем у различите облике који се могу користити у кухињским апаратима. Прозирне пластичне мерне чаше олакшавају уочавање нивоа састојака од стаклених мерних чаша, лакше су и мање ломљиве. Пластичне ручке су додате прибору за побољшану удобност и приањање. Док се многе пластике деформишу или разбијају када се загреју, неколико силиконских производа може се користити за припрему хране у кипућој води или у пећници. Пластични премази који се не лепе се могу користити на посудама; новији премази избегавају проблем ломљења пластике под интензивном топлотом.